Град Источно Сарајево (раније град Сарајево Републике Српске, па град Српско Сарајево, а од 2006. носи данашње име) је јединица локалне самоуправе у Републици Српској. .Град Источно Сарајево је административни, универзитетски, економски, културни и спортски центар источног дијела Републике Српске.

Настао је деведесетих година двадесетог вијека од сарајевских насеља која су прије и током одбрамбено-отаџбинског рата насељавали Срби. Током самог рата, тадашњи  град Српско Сарајево  захватао је много већу територију од оне која му је припала након потписивања Дејтонског мировног споразума.

У саставу града тада су се, осим данашњих општина и насеља,  налазили: Илиџа, Хаџићи, Илијаш, Вогошћа и Грбавица, те поједина насеља и дијелови општина који су, потписивањем Дејтонског мировног  споразума , 1995. године, одузети Републици Српској.

Скоро 150.000 сарајевских Срба у фебруару и марту 1996. године напустило је своје домове и у великом егзодусу, кроз снијег и хладноћу,  кренуло у неизвјесност.

Не желећи да живе под туђом влашћу, око 150.000 сарајевских Срба је након потписивања Дејтонског мировног споразума напустило своје одбрањене домове и имања у дијеловима Сарајева који су до тада били  под контролом српских власти.

Током егзодуса, који је почео 17. фебруара 1996. године, а завршен почетком марта 1996, на Војничко гробље „Мали Зејтинлик“ на Сокоцу пренесени су посмртни остаци 500 сарајевских Срба.

Иако су издржали и НАТО бомбардовање, у миру, након Дејтона, почео је њихов егзодус из општина тадашњег Српског Сарајева – Грбавице, Неџарића, Илиџе, Илијаша, Хаџића, Вогошће, Рајловца, а ова српска насеља припала су Федерацији БиХ.

Овај град херој, како га зову његови становници,  посљедњих 20-ак година  снажно се развијао  и ширио, изграђене су нова насеља, централни дијелови општина значајно су урбанизовани, број становника се убрзано повећавао, тако да Источно Сарајево постаје важан економски, универзитетски, туристички, културни и спортски центар источног дијела Републике Српске.

По површини је највећи град у Републици Српској, док се по броју становника налази на петом мјесту. Једини је град у овом ентитету који обухвата више општина.

Град Источно Сарајево чине општине Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Пале, Источни Стари Град, Соколац и Трново.

Администрација града Источно Сарајево (Градска управа Источно Сарајево) налази се у општини Источно Ново Сарајево, у улици Стефана Немање број 14.

Најјужнија тачка града налази се у општини Трново, у атару насеља Козија Лука, док је најсјевернија лоцирана сјевероисточно од насеља Горњи Драпнићи у општини Соколац. Најзападнија тачка је у општини Источна Илиџа, у подножју планине Игман, а најисточнија тачка је у атару насеља Точионик у општини Соколац.

Укупна површина града Источно Сарајево износи 1425.77 км2.

Територија града граничи са укупно 13 општина. Граничне општине из Републике Српске су: Хан Пијесак, Калиновик и Рогатица.

Град Источно Сарајево граничи и са општинама Кантона Сарајево: Сарајево – Стари Град, Сарајево – Нови Град, Сарајево – Ново Сарајево, Сарајево – Центар, Илијаш, Илиџа, Трново (ФБиХ); општином Олово у Зеничко – добојском кантону и општинама Пале – Прача и Фоча – Устиколина из Босанско – подрињског кантона.

Преко територије града прелазе четири значајне друмске саобраћајнице према Србији и Црној Гори: Сарајево – Соколац – Зворник – Лозница, Сарајево – Соколац – Рогатица – Вишеград – Ужице, Сарајево – Пале – Горажде – Вишеград – Ужице, Сарајево – Трново – Добро Поље – Фоча – Црна Гора.

Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Републику Српску, у граду Источном Сарајеву је пописано 59.916 , а према коначним подацима Агенције за статистику БиХ 61.516 лица.

Град Источно Сарајево 17. септембра обиљежава своју крсну славу – Светог Петра Дабробосанског.